Bilo je proleće 1908. godine kada se karavan, sastavljen od šest kola sa upregnutim belim volovima – nakon 389 dana i noći gotovo neprekidnog putovanja od Hercegovine, uvek na severoistok sa idejom da će se jednog dana doći do bogate Pešte – zaustavio na peščanom sprudu na desnoj obali Dunava. Dalje se više nije moglo, jer su se Ribićevići vode plašili kao đavo krsta. Musavi, brkati, u hajdučke haljine obučeni i do zuba naoružani članovi plemena, predvođeni odvažnim Matijom Ribićevićem i u pratnji bosonoge dece i svojih žena sa urođenim nesrećnim izrazima lica ugledaše vodu za koju sanjali nisu da može biti ovako ogromna. Stariji pomisliše da more mora izgledati upravo tako, možda samo malo veće. – Promašismo! Izbismo na Boku Kotorsku! – zajeca najstariji među njima, deda Vojin Ribićević, kad ugleda beskrajnu vodu.

Neko je kasnije kazao Matiji da to nije obala mora već “Dorćol”, siromašni deo grada izvan čvrste tvrđave i istovremeno raskrsnica četiri puta, na turskom dörtyol od dort (četiri) i jold (put). U vreme Turaka pomenuti putevi vodili su ka Istanbulu, Vidinu, Beču i Duborvniku, takođe mu rekoše.

Ribićevići su poreklo vukli iz podveleškog sela Ribać u ljutoj Hercegovini, male kamene i bezvodne naseobine između Blagaja i Nevesinja i vekovima su se bavili hajdučijom. Zašto se njihovo selo zvalo Ribać a tamo vode nije bilo a još manje riba i ribara, te gde se u njihovom prezimenu izgubilo slovo “a” i pretvorilo u slovo “i”, to niko nije znao. Ono što se znalo jeste da je stari Dubrovački trgovački put za karavane, konjske i magareće zaprege još od srednjeg veka prolazio preko Blagaja i da su krupni, brkati, riđi i krivonogi drumski razbojnici iz Ribaća napadali bogate putnike. Retko kada bi nekom iz karavana usfalila dlaka s glave ali se jeste dešavalo da su do gola skidali trgovce, njihove pratioce a ponekad i nečiju ženu ili kćer, držali ih pod nožem ili kuburom na gotovs i uzimali sve što se u bisage njihovih konja moglo strpati. Zlatni i srebrni nakit, biseri i tube svile nestajali u vrletima tako brzo da su goli, poniženi i opljačkani putnici često mislili da su sve to samo sanjali i da su ih poharali neki zli heruvimi a ne lokalni banditi. Kada su se sve moguće vojske i plemenske straže urotile protiv Ribićevića, nije bilo drugog nego pobeći što dalje, u krajeve gde ih niko nije poznavao.

A opet nekako dođoše do raskrsnice puteva! I to pod turskim imenom, što, delovalo je, nikom od ovdašnjeg šarenog življa uopšte nije smetalo. Matiju Ribićevića obuze gnev zbog toga što je pleme ponovo doveo u ćorsokak. Tri, četiri dana kasnije, izašavši u cik zore iz svoje zaprege, koje su im još uvek služile kao dom jer svoj nisu ni počeli da grade, bunovan, besan i raščupanih brkova Matija dođe do peščanog žala i krenu u plićak, da se u vodu baci. A tada se namah podiže vetar, s njim uskovitla pesak i obalom uskoro počeše da veju rascvetale mace kao da je počela snežna oluja, da se povija trska i suvo šiblje. Kada je izašao iz tog delirijuma krenuo je nazad ka svojoj zaprezi, prateći vazdušnu zmiju stvorenu od maca koje su lepršale u savršeno ravnoj liniji.

Iz škrinje u svojoj zaprezi, Matija izvadi njemu vredne stvari koje je poneo iz Hercegovine: kuburu sa sedefnom drškom uz pomoć koje je opljačkao onolike karavane, iz večno zapuštenog porodičnog vinograda čokot mostarske žilavke sa još uvek zdravim okcima i pupoljcima i nisku bisera koju je strgao sa labuđeg vrata jedne Dubrovčanke. Došavši ponovo do plićaka, Matija baci u vodu tri njemu najvrednije stvari. Pa šta voda vrati, to neka bude putokaz. Kubura odmah potonu u gnjecavo, muljevito korito reke. Bisere par metara voda povuče nizvodno pa i oni nestadoše u mutnoj vodi. Tvrdi čokot mostarske žilavke voda odmah vrati na peščanu obalu.

Matija Ribićević shvati poruku i zasadi, trideset tri metra dalje od vode lozu mostarske žilavke. Vremena, vlasti, prilike i kalemljenja prvobitnog čokota na Dorćolu su se menjali brže nego što pamet može da uvidi.

Ribićevići su umirali i rađali se, ime im je nestalo ali sudbina nije. Ono što se takođe već 110 godina nije izmenilo jeste prvi i poslednji gradski zasad vinove loze – divlji Ribićevića vinograd.

Na Dorćolu, 2018.
Miomir Petrović

U pripremi nova verzija sajta!

Kontakt

Adresa: Dobračina 59b (Dorćol Platz), Beograd, Srbija
Email: office@d-wine.rs

D'WINE Shack© 2018 All rights reserved.